Nejednakost nasledstva i jednakost u ljubavi: Ispovest dve sestre iz sela koje nisu tražile ništa, a izgubile sve
- Na Balkanu, još uvek duboko ukorenjeni običaji i patrijarhalna pravila oblikuju živote mnogih porodica, često na štetu ćerki koje, uprkos požrtvovanosti i ljubavi, ostaju po strani kada dođe vreme da se deli ono materijalno. A šta je sa onim što se ne vidi – ljubav, sećanja, žrtva?
Priča Danice i Ljubice, dve sestre koje su odrasle u jednom selu u srcu Balkana, nije samo svedočanstvo o nepravdi. To je hronika jednog ćutanja, jedne tihe borbe žena koje su dale sve, a zauzvrat nisu tražile ništa – osim dostojanstva..
Ali, kako to često biva, život ima svoje planove. Sa tek 18 godina, Momčilo je otišao u Nemačku, “na privremeni rad”. Sestre su znale – taj odlazak nije privremen. Pisma su s vremenom prestala da dolaze, telefoni su utihnuli, a Momčilo je iz njihove svakodnevice nestao kao da nikad nije ni bio tu.
- U međuvremenu, majka se razbolela. Godinama su Danica i Ljubica bile uz nju, doslovno danonoćno. Hranile je, previjale, držale za ruku dok je drhtala od temperature i bola. Otac, srčani bolesnik, ostao je kraj nje do poslednjeg daha. Kad se majka ugasila, sestre nisu javile Momčilu. Nisu znale ni šta da kažu – da dođe da isprati ženu koju je napustio? Da glumi sina pored sanduka?
Tri meseca kasnije, i otac je otišao za njom. I tad su, po savetu ljudi iz sela, ipak poslale telegram. Nije odgovorio. Nije ni došao. Ali zato se pojavio na ostavinskoj raspravi.
S rukama u džepovima, s izrazom lica koji nije pokazivao ni stid ni tugu, Momčilo je kratko rekao: “Ovo je sve moje. Ja sam sin.” Te reči su presekle tišinu kao nož. Dve žene koje su sve dale – ljubav, vreme, zdravlje – bile su tretirane kao usputne stanarke kuće koju su pomagale da ostane dom.
Sud je kasnije pozvao Danicu i Ljubicu da se izjasne – hoće li se odreći svog dela nasledstva? One nisu otišle. Ne zato što nisu htele, već zato što im je bilo ispod dostojanstva da dokazuju koliko vrede. I koliko su bile prisutne dok su roditelji tonuli.
Momčilo je ubrzo angažovao lažne svedoke, tvrdio da je kuću gradio sa ocem, i – na osnovu njihove tišine – preuzeo imanje. Njima su ostali sudski troškovi. I rana.
Ali nisu plakale zbog kuće. Nisu žalile ni za zemljištem. Njihov gubitak bio je dublji – brat koji više nije brat. Čovek koji je izdao sećanje na oca, na majčine ruke koje su ga ljuljale, na njihove žrtve koje su mu omogućile da ode i uspe.
– „Bog će ti vratiti, Momčilo. Ne znamo kada, ne znamo kako, ali to što si ostavio – nije ostalo neviđeno“, rekle su sestre. Njihova snaga leži u nevidljivom – u tišini koja nosi istinu, u savesti koja ne mora pred sud.
Jer dok je Momčilo uzeo papire, one su uzele ono što zakon ne meri – ljubav. I uspomene. I mir kada se pogledaš u ogledalo i znaš da si bio čovek. A to, kažu one, vredi više od svih kvadrata i svih nasledstava sveta.
U zemlji gde sinovima često sleduje sve, a kćeri samo zahvalnost ako imaju sreće – priča Danice i Ljubice je opomena. Da krv nije uvek merilo vrednosti, da prisustvo nije isto što i nasleđe, i da sud koji ne donosi pravdu – nije kraj.
