Tema smrti i umiranja vekovima je bila predmet istraživanja, filozofskih razmatranja i dubokih strahova, no zahvaljujući napretku savremene medicine, danas imamo mnogo više saznanja o tome šta se zaista dešava u poslednjim trenucima života. Dr Džejms L. Halenbek, američki lekar i profesor sa Univerziteta Stanford, proveo je decenije istražujući proces umiranja, ne samo sa fiziološke, već i sa emocionalne i duhovne strane. Njegovo najvažnije istraživanje fokusiralo se na fazu koju mnogi nazivaju „aktivno umiranje“, što je trenutak kada telo i um polako odustaju, a fizičke i emocionalne funkcije prestaju da rade.
Jedan od prvih simptoma približavanja smrti je nestanak apetita. Ovo nije slučajnost. Telo, u procesu slabljenja, više ne traži energiju jer je svesno da će je uskoro prestati koristiti. Zanimljivo je da to nije samo fiziološki proces, već i simbolički – odbijanje hrane predstavlja nekakvu unutrašnju pripremu za predstojeći odlazak.
Nakon toga dolazi gubitak osećaja žeđi. Čak i kada porodica i medicinsko osoblje pokušavaju da ponude vodu, osoba gubi potrebu za hidratacijom. Telo se u tom trenutku prirodno prebacuje u režim štednje energije, fokusirajući se samo na osnovne vitalne funkcije, dok sve ostalo prestaje. Sledeći znak umiranja je gubitak sposobnosti govora. Iako fizički aparat za govor može da funkcioniše, mozak prestaje da šalje impulse potrebne za izgovaranje reči, čime dolazi do prestanka verbalne komunikacije.
Vid je sledeći čulo koje nestaje, i mnogi ljudi prijavljuju vizije – preminule voljene osobe ili jarke boje, što se naučno objašnjava aktivacijom vizuelnog dela mozga u stanju polusvesnosti. Dodir takođe prestaje da se oseća, ali u ovom trenutku, fizički kontakt sa voljenima može imati snažnu emotivnu vrednost, postajući više energetska nego telesna povezanost. Sluh je čulo koje traje najduže. Istraživanja pokazuju da osoba koja je fizički nepokretna i nesvesna, ipak može da čuje sve što se dešava u okolini. Zbog toga je preporučljivo razgovarati sa umirućima do poslednjeg trenutka, bilo kroz reči ljubavi, zahvalnosti ili jednostavno kroz mirnu prisutnost.
U fizičkom smislu, osoba postepeno postaje tiša, spava više i deluje odsutno, ali i dalje je često svesna prisustva drugih. U tom periodu mogu se pojaviti momenti lucidnosti, koji obično predstavljaju poslednje tragove moždane aktivnosti. Pored toga, mnogi pred smrt sanjaju ili doživljavaju vrlo specifična viđenja – susrete sa preminulim članovima porodice, svetlost, mirne pejzaže, što se često interpretira kao rezultat oslobađanja neurohemikalija koje nastaju zbog fizičkog gašenja organizma.
Kao finalni znak, umirući počinju da imaju sporo i isprekidano disanje, poznato kao “agonalno disanje”. To je poslednji pokušaj mozga da pokrene pluća. Kada prestane disanje, dolazi do prestanka rada srca zbog nedostatka kiseonika, što označava kraj fizičkog života.
Iako smrt može biti složen proces, pravilna palijativna nega omogućava mirnu smrt, bez bola, okruženu ljubavlju, u tišini, uz poslednje reči voljenih ili muziku. Ova saznanja su od pomoći ne samo lekarima, već i porodicama koje žele da razumeju šta se tačno dešava u poslednjim trenucima života njihovih najbližih. Razumevanje prirodnog procesa smrti pomaže i onima koji umiru, kao i njihovim bližnjima, da lakše prihvate dolazak smrti, smanjujući strah i donoseći mir u poslednje trenutke.
