Muhamed Demirović ispričao je dirljivu i poučnu priču koja ima za cilj da pokaže kako je najvažnija stvar u životu svakog deteta da bude zdravo i srećno, a ne kog je pola. Ova priča je posebno značajna jer razbija predrasude o tome da jedno dete, bilo muško ili žensko, ima drugačiju vrednost ili značaj u životu roditelja.
U priči koju je podelio, Demirović opisuje jedan bračni par koji je imao tri ćerke. Otac, međutim, nije bio zadovoljan što su sve njegove deca bile devojčice, pa je postavio nehumane uslove. “Ako rodiš žensko dete, ne vraćaj se kući!” rekao je svojoj ženi. Kada je žena ponovo ostala trudna, iako je očekivala da će se možda ovaj put poroditi sa sinom, ona je ponovo rodila ćerku. Iako je znala da je donela novi život, bila je duboko tužna i uplašena jer je njeno srce bilo slomljeno zbog tvrdog stava njenog muža. Zamislite situaciju u kojoj žena, iako je prošla kroz bolove porođaja, nije mogla da se raduje svom detetu. “Ova moja ćerka je razvod sa mojim suprugom. On mi je rekao ako rodim žensko dete da se ne vraćam kući,” priznala je doktoru, što jasno pokazuje duboku emocionalnu patnju koju je proživljavala.
Doktor je, međutim, bio mudar i odlučio da prepozna ozbiljnost situacije. Nakon što je saznao za stanje, doktor je odlučio da pozove njenog muža i obavesti ga da je dobio sina, što je izazvalo njegovu radost i uzbuđenje. Otac je pohrlio prema porodilištu, verujući da je njegov sin rođen. Međutim, dok je gledao još jedno novorođenče koje je imalo deformacije, shvatio je da njegov pogled na svet, odnosno na to šta znači biti roditelj, nije bio utemeljen na pravim vrednostima. “Spusti tu bebu”, rekao je doktor, i tada mu je pokazao pravu ćerku, govoreći: “Ovo je tvoje dete koje si dobio.”
Ovaj trenutak je bio ključni podsetnik za oca. Shvatio je da život nije predvidiv, da nije uvek moguće imati sve ono što želimo, i da su ponekad stvari koje su nam najvažnije upravo one koje ne možemo kontrolisati. Nakon što je sagledao sve okolnosti, otac je konačno prihvatio svoju ćerku, prigrlio je s ljubavlju i vratio se sa suprugom kući, najsrećniji što je mogao da ima zdravu i srećnu porodicu.
Muhamed Demirović je ovom pričom želeo da naglasi vrlo važnu poruku. “Bog je taj koji određuje” kog pola će biti dete, a mi kao roditelji imamo odgovornost da volimo i prihvatimo našu decu bez obzira na to što nam društvo ili vlastiti predrasude nameću kao ideale. U ovom svetu, nije bitno da li je dete muško ili žensko; najvažniji su ljubav, sreća, zdravlje i berićet.
Zbog toga Demirović zaključuje da žensko dete može biti jednako vredno, pa čak i korisnije za porodicu i zajednicu, kao bilo koje muško dete. “Nije poenta da li je muško ili žensko, poenta je da bude srećno, berićetno i korisno za zajednicu.” Ova priča nas podseća na to da treba da budemo zahvalni na tome što imamo zdravu decu, bez obzira na njihov pol, i da ljubav prema njima ne treba da bude zasnovana na spolnom identitetu, već na vrednostima koje nosimo kao ljudi.
