Bosko Durovski je definitivno jedan od favorita među navijačima Crvene zvezde. Njegov život je isprepleten nevjerovatnim pričama koje je otkrio tokom jedne od svojih ispovijesti za medije.
Idemo redom… Rođen sam 28. decembra 1961. godine u selu Zilce, kod Tetova. Da vam kažem, imao sam srećno detinjstvo, posebno kada pogledam unazad i vidim kakav je život sada. Postoji socijalizam i komunizam, ali većina ljudi je zadovoljna. Izjednačeni smo, radimo za platu, niko nije gladan… Volim ovu igru, nemam teret. Bio sam odličan učenik u školi i osnovnoj školi. Ja sam vukodlak. Ali školu sam shvatio veoma ozbiljno, kao i kasnije fudbal. Vjeruj mi.
Iz ove perspektive, obrazovanje počinje kod kuće. Znaš mog Mirka, da kažem, on je oduvek bio nevaljao a ja sam sušta suprotnost, miran i tih. Naš otac Cvetko je bio fudbaler i želeo je da nas dvojica krenemo njegovim stopama, posebno zato što smo voleli fudbal i, kako kažu, oboje smo rođeni genijalci. Nemojte misliti da se sada hvalim, istina je. Sjećam se, tjerao nas je da spavamo popodne, što nam je bilo teško. Ali mi smo ga poslušali. Rekao je da dok spavaš rasteš zrno pšenice. To je istina svaki dan. Ali tamo je Mirko potražio zaštitu Stoine majke, jer joj je bio dojilja, pa je uspio da ne spava. Tata je vrlo strog, zna disciplinu i voli da trčimo i skačemo van. i slušaj.
Sada ću vam reći nešto što bi vas moglo zanimati. Evo, ovako: Imamo drvo u našem dvorištu. Da li su bile šljive ili trešnje…ne mogu da se setim. Uglavnom, tata je znao da će nas natjerati da skočimo pod to drvo, s ciljem da dodirnemo glavom grane koje nam je pokazivao. Hajde ovo! Skačemo i dodirujemo. Jao! Onda je povukao tu granu i rekao, hajde, ovo! Sljedeća grana sljedeća meta. Mogu vam reći da nam vježbanje u djetinjstvu izuzetno pomaže kasnije u karijeri. ozbiljno. Mirko i ja nismo visoki, ali kako kažu, neurotični smo. Proveli smo duboko razmišljanje. Tamo, sa onog skoka, sa onog tatinog treninga.
Tata je ljubav prema Zvezdi preneo na nas oboje. Rođen je u Beogradu, ali se početkom Drugog svetskog rata preselio u današnju Makedoniju. U Beogradu je ostao samo moj ujak. Moj deda Nikolaj, heroj Prvog svetskog rata, rođen je 1892. godine. Sa srpskom vojskom prešao je Golgotu. Nažalost, kao dijete nisam postavljao previše pitanja i o Prvom svjetskom ratu se tada više ćutalo nego pričalo. Žao mi je, ne znam više detalja. Smiješno kod njega je to što ne voli fudbal! Hahaha! Eto, znam. Zasadio je vinograd i imao je svoj svet… Kada sam mu rekao da idem da igram fudbal u Beogradu, rekao mi je: “Sta ti treba?! Bolje da ti kupim harmoniku pa ti sviraj Kalemegdan može da zaradi!“ „Ostao je jer se u Beogradu pre rata živelo jako dobro i kada me je prvi put video u dresu Crvene zvezde, opet je zaplakao od sreće bio bogat.
Bio je jedan od prvih ljudi u Beogradu koji je kupio i vozio motocikl. I dan-danas se živo sećam njegovih reči: „Sine, ako naučiš da trpiš nepravdu na Balkanu, dobićeš pola bitke!“ Ove reči odzvanjaju u mojim mislima. Kad god doživim nepravdu, setim se svog djeda Nikolaja. Ovo mi je mnogo pomoglo u životu, posebno u mojoj fudbalskoj karijeri. Jer ako prvi put budete tretirani nepravedno, novi moderni svijet će vas progutati. Zato morate biti jaki. Bio sam veoma srećan kada sam svoju prvu platu u Zvezdi iskoristio da svom dedi Nikolaju kupim džepni sat.
