Manastir Ostroški, jedno od najvažnijih svetih mesta u Crnoj Gori, nosi sa sobom verovanje da u njega ne idemo kada to mi želimo, već kada nas duhovni poziv pozove. I baš o tom pozivu govori ispovest žene koja je doživela duboko duhovno iskustvo tokom posete ovom manastiru.
Njena priča počinje neobičnim letovanjem, koje se zbog hladnog septembra u Crnoj Gori pretvorilo u pravi jesenji odmor. Umesto sunčanja i kupanja, vreme je provodila obučena u toplu odeću, ali je to, na kraju, donelo priliku da se poveže sa prijateljima iz Podgorice. Tokom jednog neformalnog razgovora, rodila se ideja da vikend iskoriste za posetu Ostrogu. Svi su se složili: “Ako nam se otvori put”.
Bez obzira na loše vreme, kišu i hladnoću, odlučili su da krenu. Tradicionalno su išli peške, od donjeg manastira do gornjeg, jer hodanje kroz šumu, iako naporno, donosi poseban osećaj mira i povezanosti sa svetinjom. Tog dana nisu ni slutili da će se desiti nešto izuzetno. Planirali su da se raspitaju o krštenju devojčice Ljubice, starije od deset godina, a nisu očekivali da će to biti baš tada.
U donjem manastiru, kod crkve Svetog novomučenika Stanka, obratili su se svešteniku sa pitanjem o proceduri krštenja. Njihovo iznenađenje bilo je ogromno kada im je odgovorio: „Neka uđu i prijave se. Krštenje je zakazano za pola sata.“
Iako su očekivali komplikacije, pripreme i crkvene dokumente, ništa od toga nije bilo potrebno. Sve je bilo jednostavno i čisto, sa minimalnim formalnostima. Svedočanstvo o tome da je kuma krštena, simbolične sveće i platno koje su kupili za nekoliko evra bilo je sve što su imali. Sveštenik im je rekao da je cena dobrovoljna – daju koliko mogu i koliko osećaju da treba. Taj pristup, pun otvorenosti i iskrenosti, dodatno je potvrdio osećaj da su bili na pravom mestu, u pravo vreme.
U crkvi su tada bili okupljeni kumovi, roditelji, deca i prijatelji – ukupno sedam kumstava. Obred krštenja bio je duboko emotivan, sa svim molitvama, odricanjem od zla, prihvatanjem Hrista, miropomazanjem, simboličnim šišanjem kose i obilaskom krstionice. Suze su tekle sa lica roditelja, kumova i čak nje same, što je primetila tek kasnije gledajući fotografije sa tog dana.
Kada se grupa okupljena oko obreda krštenja, zajednički osmehnula i čestitala jedni drugima, pešice su se uputili ka gornjem manastiru. Kupili su brojanice, napravili nekoliko fotografija, ali ono što su poneli sa sobom nije bilo materijalno. Ono što im je zauvek ostalo u sećanju bio je duboki osećaj blagodati, mira i zahvalnosti.
Za nju, krštenje u Ostrogu nije bilo samo verski čin – to je bio susret sa nečim dubljim, svetijim i uzvišenijim. Taj put, iako slučajan, potvrdio joj je da se važne stvari u životu dešavaju tada kada se otvori duša. I kao što ona kaže: „Sveti Vasilije otvori put.“
