Ispovest ćerke alkoholičara: „Otac mi je mirisao na vinjak, a detinjstvo na stid i bol“
Alkoholizam nije samo porok pojedinca – on razara čitave porodice, briše granice ljubavi, stvara tišinu tamo gde bi trebalo da bude toplina doma. Ovaj vid zavisnosti često ostavlja najdublje ožiljke upravo na onima koji su najmanje krivi – na deci.
Jednu takvu priču ispričala je Maja iz Niša, žena koja je odrasla u porodici u senci alkoholizma, u kući gde je prisustvo oca bilo uslovljeno sadržajem njegove čaše. Njena ispovest svedoči o ranama koje ni vreme ne leči, o detinjstvu koje je obeležila ambivalentna figura oca – čoveka koji je znao da zagrli, ali samo kada je bio pijan.
„Otac mi je prvi put prišao s dahom vinjaka“
Maja se prisetila svojih najranijih dana. Prva uspomena na oca nije bajkovita – nije to priča o sigurnim rukama ili toplini porodične atmosfere. Prva slika njenog oca vezana je za jak miris alkohola i grubinu njegove brade dok ju je ljubio.
Roditelji su joj se venčali veoma mladi, gotovo kao deca. Majka je pokušavala da izgradi dom, dok je otac polako tonuo u zavisnost. U porodici su živeli skromno – ne iz izbora, već zato što je gotovo sav novac odlazio na alkohol. Iako nije bio nasilan, njegovo prisustvo je i dalje bilo destabilizujuće. Kada je bio trezan, bio je povučen, kao senka koja prolazi hodnikom.
Plata – trenutak napetosti
Mesečni ciklus problema počinjao je svakog prvog u mesecu, dan kada bi majka dobijala platu. To nije bio dan radosti, već dan straha i tenzije. Otac bi odmah tražio novac, a majka ga je pokušavala sakriti. Ponekad bi novčanice skrivala po kuhinji, ponekad među dečije stvari, ali bi on, kao vođen nekim šestim čulom, uvek uspevao da ih pronađe. Nestajao bi iz kuće, odlazio u kafanu i vraćao se tek kada bi poslednji dinar bio potrošen.
- Jedan događaj se posebno urezao u Majino sećanje. Majka je poslala oca u prodavnicu po šećer dok je pravila kolače. Umesto da se vrati, nestao je na tri dana. Porodica je bila u panici, a majka već spremna da prijavi njegov nestanak. Kada se pojavio, izgledao je kao beskućnik – prljav, pocepan i jedva stojeći na nogama. U rukama je držao buket cveća koji je očigledno uzeo s groblja – na traci je pisalo: „Poslednji pozdrav“.
Sramota pred svetom
Majine srednjoškolske godine donele su novo poglavlje – ono u kojem se stid postaje svakodnevnica. Jednog dana, dok je šetala s prijateljicama, spazila je oca kako spava na klupi, držeći praznu flašu. Pobegla je bez reči, u nadi da je niko od njenih prijatelja neće povezati s tim prizorom. Tada je donela životnu odluku – nikada neće dozvoliti sebi da bude blizu muškarca koji pije.
Kraj koji nije doneo olakšanje
Otac je preminuo mlad – u 42. godini, od posledica ciroze jetre. Kada je stajala pored njegovog sanduka, Maja nije zaplakala. Nije bilo suza, nije bilo tuge. Samo praznina. Nije mu zamerala, ali mu više ništa nije ni osećala. Majka, s druge strane, nije mogla da se pomiri s gubitkom. Plakala je danima, kao da je otišao neko ko je bio njeno sve.
Život posle alkohola
Danas, Maja živi drugačije. Okrenula se zdravim izborima, emocionalno čvrstim ljudima, i jasno zna šta ne želi u svom životu. Alkohol je za nju simbol bola, nemoći i propuštenih prilika. Iako je prošlo mnogo godina, ožiljci iz detinjstva ne blede. Njena priča je poziv na razumevanje, ali i na osnaživanje onih koji ćute i trpe – da se izbore za sebe, pre nego što im detinjstvo ili brak postanu grobnica snova.
