- Priča o Eleni Kariotis iz malog grčkog sela Kostaleksi šokirala je javnost širom sveta i ostavila dubok trag u kolektivnoj svesti, otkrivajući mračnu i tragičnu sudbinu jedne žene, žrtve porodičnog zlostavljanja, zatvora i psihološke torture. Elena, koja je više od 29 godina bila zatvorena u podrumu kuće svoje porodice, postala je simbol nesreće, a njen slučaj pokrenuo je pitanja o nasilju, porodičnim vrednostima i hrabrosti zajednice da se suprotstavi zlostavljanju.
Sve je počelo pre nekoliko decenija, kada je anonimna prijava konačno dovela do otkrivanja strašne istine. Policija je 1978. godine primila obaveštenje koje je ukazivalo na to da se žena nalazi zatvorena u podrumu porodice Kariotis. Na pragu njihove vile, dočekali su ih članovi porodice – brat i dve sestre – koji nisu činili nikakav otpor, već su ih uputili do podruma, gde je policija pronašla Elenu. Ovaj trenutak bio je šokantan ne samo za istražitelje, već i za sve koji su saznali za njenu sudbinu.
Elena je, zbog duge izolacije, postala gotovo divlja u svom ponašanju. Na prvi susret sa policajcima reagovala je ekstremnim strahom – vrištala je, grebala ih i ujela. Njena reakcija bila je razumljiva; ljudi koje je prvi put videla nakon toliko godina postali su izvor njenog straha i zbunjenosti.
Život Elene Kariotis bio je obeležen porodičnim sukobima i istorijskim previranjima. Odrasla je u vreme kada su Grčkom harali teški konflikti – Drugi svetski rat i građanski rat. Njeni roditelji bili su posvećeni monarhističkim vrednostima, a njihov pogled na svet postao je ključan u tragediji koja je zadesila Elenu. Naime, njena odluka da se zaljubi u mladića koji je bio komunist bila je povod za početak njenog života u zatvoru. Za njene roditelje, ovaj “pogrešan” izbor bio je sramotan, a oni su odlučili da kazne svoju ćerku na najstrašniji mogući način.
Dok je Elena godinama boravila u mračnom podrumu, komšije su počele da primećuju neobičnu situaciju. Međutim, strah od porodice Kariotis, koja je bila duboko poštovana, ali i zastrašujuća, sprečio je mnoge da preduzmu bilo kakve korake. Niko nije imao hrabrosti da prijavi slučaj, uprkos tome što su svi u selu primetili da nešto nije u redu. Tek nakon smrti njenog oca 1978. godine, kada je glava porodice preminula, neki članovi porodice su odlučili da anonimno obaveste policiju.
Kada je Elena konačno oslobođena, policija je bila zatečena onim što su zatekli. Žena koja je bila zatvorena skoro tri decenije nije imala pojma o tome koliko je vremena prošlo. Verovala je da ima samo 18 godina i nije bila svesna svega što je provela u izolaciji. Njeno fizičko stanje bilo je ozbiljno, a psihološke traume koje je pretrpela tokom dugogodišnjeg zatvora bile su toliko duboke da nije mogla ni da govori.
Elena je smeštena u psihijatrijsku bolnicu, gde je počela da se oporavlja. Tamo je ponovo naučila da govori i čak je dala intervju novinarima 1986. godine. Međutim, uprkos tome što je razgovarala sa medijima, sećanja na njen društveni život iz prošlih godina bila su potpuno potisnuta. Godine zatvora ostale su blokirane u njenoj psihi, kao zaštitni mehanizam, što je ukazivalo na duboku emocionalnu traumu kroz koju je prošla.
Ova tragična priča o Eleni Kariotis podseća na to koliko je porodica, kao osnovna društvena jedinica, može da bude i izvor nesreće. Iako je bila žrtva porodičnih vrednosti i zakona, Elena je, uprkos svim traumama, uspela da se izbori za svoj oporavak, pokazavši izuzetnu snagu u suočavanju sa strašnim iskustvima.
